Prijatelju moj..

U nocima ovim besanim na tebe mislim,tebi pisem,tvojim recima se hranim,pokusavam da se od zivota tvojim savetima branim.Tvojim stazama hodam i tvojim principima,takozvanim.
Ti, jedino moje ostavio si me,eto vec peta godina kuca na vrata.Cekam ali vreme mi ne otvara,ne vraca mog prijatelja,oca,brata.. Secam se tvog osmeha,tvog pogleda,oziljaka,tetovaza,naseg psa,ludih ideja,krvi,pandura,besa,svadja,Dorcola,drugova,devojcica...naviru secanja sve vise i vise,secam se one noci i najdraze mi kise.
Svaka me podseti na tebe jedino moje,dok se kapi slivaju u svakoj vidim tvoj lik.Pustila bih krik,probudila hiljade demona ali ostajem nema,izgubljena medju vrednostima ovog sveta.Tacno je kao sto si mi govorio,ili si borac il' si meta.Naucio si me mnogo cemu,sagradio ono sto jesam,ali tesko je shvatiti ovaj svet izgubljen,ne pronalazim se gde sam..
Nema vise ni onih nalik tebi,uporno trazim i tragam al' uzalud sve je,sunce i dalje isto greje,pokusava ovo srce da se ispuni,nasmeje ali...
Tebe nema i sve jace,sve vise nedostajes mi,ne jaki,prazni i lazni su mi svi ostali.Ne,nisi smeo da me ostavis samu u ovom svetu prevare i lazi,moje srce,noci,snovi samo tebe trazi i ..dokle ce?
Uzalud pitam,tebe nema...ali ja cu te u sebi nositi vecno,da,vecno do kraja mog zivota. Iako te vise dotaci necu,nikad necu osetiti svu srecu tog decijeg osmeha..koji znao je da skriva sve istine i sve lazi.Taj osmeh koji mi je od mnogo cega drazi..eh..

Ne postoji uteha sem toga da ti zivis kroz mene,i da ce vecno moja dusa da te u sebi nosi.A ti me gledaj jedino moje i samnom se ponosi.