volela bih..

Volela bih da sam ptica
pa da letim,
volela bi' da sam pistolj
pa da pretim,
volela bi' da sam nista
pa da te se nikad vise nesetim!

Da,
volela bi' da sam dosta toga,
da dosegnem Boga,
volela bih da dane
nikom ne ispunjava droga,
volela bi' da nema mrznje,
da je u svetu sloga..

Volela bih da svi lepi snovi
postanu stvarni,
da ljudi ne budu zli,ni kvarni
da nam dani budu veseli
a ne surovo stvarni..
Volela bih..al' sta vredi,
sve sto volim polako bledi..
na trenutke me taj osecaj
dotakne,sledi..Sta vredi?





avg.2003.

nastavicu dalje

U ovom surovom casu
gorke realnosti, po
ko zna koji put
pokusavam da nadjem sebe..
Gde sam..
Kriva sam! 
Da li nesto vredi to 
priznanje-jesam?!

I koliko jos puta,
koliko oseka i plima,
koliko leta i zima ce proci
dok ne odbacim te male
cari,moci?
I ako postoji,
ni sam bog to ne zna.
Hocu da budem
ispunjena a trezna.
Ali taj mali djavolak
koji se skriva u mojoj senci,
s' vremena na vreme me
zavede, opije..
Od mog realnog zivota
pravi smesne kopije.
I smeje se kada mi 
oboji dan bojom noci,
on zeli da me zarobi..
Oteram ga cesto al' uzalud
sutra ce ponovo doci,

gde god da sam..na ulici,u sobi..

Koracam u mestu,
a ne primecujem to,
ne znam jos tacno
gde izvire spas..
I kad je tesko,
i kad kazu ''gotovo''
ja necu stati,pusticu bar glas,
ako snage za nista drugo nema..
Ja nastavicu dalje,jer ko zna
sta nam noc,a sta dan sprema,
i kuda nas nas korak salje..




jan.2004.

Vi stakleni ljudi

Gledam te prozirne ljude
koji ponosno nose
maske iza kojih
pokusavaju da se skriju..

Gledam te ljude
smeju se, piju,
placu, trze spas..

Gledam ih pretacu
iz casa u cas
dosadu tuznu
kao melem na ranu..

Cekaju tako starost takozvanu..
Zivot da prodje mimo njih..

Ne znaju slepi, pospani, jadni,
da cene svaki tren tih,
nemaju nikog i nemaju nista
jer izgubili su sebe
zbog svih maski koje ponosno nose..
Zele mnogo ali zivotu ne prkose
vec pustaju da ih sudbina sama
negde odnese gde bice im bolje..

Al' sudbina slabe gura sve dublje,
pusta da zivot prodje mimo njih..

Eh, prozirni ljudi
tuzne li sudbine vase,

gledam vas mrtve i prazne,
dizete case i nazdravljate
ni sami ne znajuci cemu..

Dok gledam vas tako,
dusu mi ostavljate nemu..
Skrenucu pogled sa vas,
nadam se da cete nekada naci,
vec negde sopstveni azil, budjenje, spas..



jun.2009.




jos slicnih tema:

• pronadji me

• samoca

• ja nosim crno

odlazim

Isto kako vreme odlazi,

odlazim i ja s' njim..
Ne necu biti tvoj mali cvet,
odlazim daleko u drugi svet..

Ne,nemoj me traziti,
nemoj muciti sebe..
Ja cu biti u necijoj tudjoj noci..
Ne,nenadaj se
ni u snu ti ne mogu doci.

Ne dozivaj me,
pusti vremeda zaboravu
preda moje ime,
zaboravi,nestani,
sad gotovo je s' time.

nema te..

U teskoj noci
trazim tvoj lik,
lutam putevima tuge,

pokusavam da prespavam
ove noci duge

I opet sanjam,
sanjam  da sam srecna,
da se smejem,
da letim,
ali ne vredi opet se setim..

Nema te,
mozda nikad,
mozda sada,
mozda ce te biti
u drugom obliku nekada..

to ce biti vera

Moja vera postaje beskrajno neverstvo,
zivot postao odavno s' djavolom partnerstvo.
Carstvo tisine stanuje u meni
dusa pociva u najtvrdjoj steni.
Moja vera je odavno djavo umotan u svili,
a ja, uukrala sam moc najlosijoj vili.
Razum moj je bio siguran u svaki svoj korak,
svet oko mene je bio previse lep,sumoran,gorak.
Volela sam koliko i mrzela
djavola crnog u mraku,
volela zbog toga sto je
ispravljao tesku misao svaku.
Sada sam sama u drugom svetu,
daleko od djavola,daleko od boga,
sa mnogim teskim mislima,bez ikakvog saveznika,
daleko od zivota svoga.
Znam da doci ce dan
kada cu sresti svog partnera,
to nece biti zelja ni ljubav,
to ce biti vera .
Veliki strah vladace samnom,
ali znam da cu kao rob pred njim da stojim,
tada cu morati da odlucim-
da li cu tesko da zivim

ili cu lako svoje sate da brojim..






jul.2002.

25 nacina da nosite sal (maramu) :)

 


 25 nacina da nosite sal :)
 

Prijatelju moj..

U nocima ovim besanim na tebe mislim,tebi pisem,tvojim recima se hranim,pokusavam da se od zivota tvojim savetima branim.Tvojim stazama hodam i tvojim principima,takozvanim.
Ti, jedino moje ostavio si me,eto vec peta godina kuca na vrata.Cekam ali vreme mi ne otvara,ne vraca mog prijatelja,oca,brata.. Secam se tvog osmeha,tvog pogleda,oziljaka,tetovaza,naseg psa,ludih ideja,krvi,pandura,besa,svadja,Dorcola,drugova,devojcica...naviru secanja sve vise i vise,secam se one noci i najdraze mi kise.
Svaka me podseti na tebe jedino moje,dok se kapi slivaju u svakoj vidim tvoj lik.Pustila bih krik,probudila hiljade demona ali ostajem nema,izgubljena medju vrednostima ovog sveta.Tacno je kao sto si mi govorio,ili si borac il' si meta.Naucio si me mnogo cemu,sagradio ono sto jesam,ali tesko je shvatiti ovaj svet izgubljen,ne pronalazim se gde sam..
Nema vise ni onih nalik tebi,uporno trazim i tragam al' uzalud sve je,sunce i dalje isto greje,pokusava ovo srce da se ispuni,nasmeje ali...
Tebe nema i sve jace,sve vise nedostajes mi,ne jaki,prazni i lazni su mi svi ostali.Ne,nisi smeo da me ostavis samu u ovom svetu prevare i lazi,moje srce,noci,snovi samo tebe trazi i ..dokle ce?
Uzalud pitam,tebe nema...ali ja cu te u sebi nositi vecno,da,vecno do kraja mog zivota. Iako te vise dotaci necu,nikad necu osetiti svu srecu tog decijeg osmeha..koji znao je da skriva sve istine i sve lazi.Taj osmeh koji mi je od mnogo cega drazi..eh..

Ne postoji uteha sem toga da ti zivis kroz mene,i da ce vecno moja dusa da te u sebi nosi.A ti me gledaj jedino moje i samnom se ponosi.

Pronadji me..

Ja lutam putevima,ulicama grada...
Sama,prognana,al’ ipak realna,zaledjena,psihicki jaka od jutra do mraka.. ja lutam,sama,uporna i istrajna,trnovitim putevima koracam do iscrpljenosti, iznemoglosti, kradem jos malo smelosti i idem dalje… dalje u sutra puno neizvesnosti..
Ona luta..kroz noci koje joj salju nova jutra.

I dostizem zvezdu,dostizem vrh,dostizem tron,padam u ponor..                                                                      A igra i dalje tece,vreme me uzima, kandzama sece moje telo nezno,meko,bledo belo poput meseceve svetlosti. Krvare rane duboko urezane,zaledjujem ih delovima proslosti,prasinom srusenog sveta moje propasti. Krecem ponovo jer znam da dublje ne moogu pasti. Ponovo svanuce mora,znam. Sama sam i sebe ne smem da izdam. I kao uvek ja idem do kraja,bez sjaja u ocima slusacu glasove tisine nocima .. i u svitanje ustacu,otrescu prasinu i ponovo krenucu ka odgovoru na pitanje. A rane neka krvare,krv ce se slivati i zamnom ostajace samo tragovi pokraj puta, oni ce postati znakovi nekom ko luta kao  ja. Ko ih vidi,prepozna,znace da treba da se kloni iste staze ovog puta i devojke koja zaslepljena mesecinom luta. Koraci tihi koji pokusaju da se upute ka meni,saplesce se pre nego sto krenu,jer oni trazice graad a pronacice samo krvavu stenu. Posegnuce da je dotaknu,ali ako to ne budu one najdublje zelje,iskrena nadanja (zar iko zeli tudju krv na svojim dlanovima?),to ce biti samo njihova stradanja. Zasto,kada su im jasno predocena upozorenja i zar zaista mogu toliko ne ozbiljno da shvate? Ne,oni nece moci da se vrate; oni ce morati patnjom,bolom,jecajem da plate. Suzama da speru svoje prljave ruke.Uh..vidim u daljini sve te muke,al’ uzalud..ne mogu im pomoci..sami su krenuli,hteli doci.Ne ja im ne mogu pomoci, zato sto su tako nestabilni,nesigurni,neozbiljni,prazni..glupe zelje,ljudi razni..                                                                            Samo neko ozbiljan,siguran,u grudima jak moze se uputiti ovim putevima prateci trag.Neko ko razume,cuje upozorenje,shvati znak.Moze doci,moze se pribliziti i otkriti tajnu,duboko sazdanu u kamenu.Okom ne vidljivu,pulsom tako jasnu.Jer oko pokusace suzom a puls prirodom strasnom dozvace kisu,sprace svu krv,sve tragove koji ostaju.Kisne kapi sjedinjene s’ kamenom prasina postaju. A veste ruke sklapajuci gomilu prasine;ne ponavljajuci Boziju gresku,strpljivo osluskujuci zvuke tisine,po mesecevoj svetlosti- pronaci ce me! Dobice sve,ispunjene zelje,snove, jer uspeo je preci put i nece vise hodati sam kroz puteve neke nove,ka vecim ciljevima. Dobice moc,jos vecu,jos jacu.Dobice dan i dobice noc,pobedice vreme. Samo on takav,zivotu odan,srcu predan,samo takav i jedino takav mene je vredan!                                                                                                                                                                                                           Bas bi zivot bio bedan  da takvo bice ne postoji,zar ne?                                                                             Moj zivot je nista ili sve,ja sam istina,realnost,ne laz,san.Pokazem se kasnije ili pre kroz noc,kroz dan i onima koji ne vide. Zatvori oci,al’ nemoj da zaspis,budi jak. Pronacices me,ne plasi se svuda je mrak,al’ nemoj da se bojis.                                                                                                                                        Pronacices me..                                                                                                                                            Jer ti u meni postojis..                                                                      

samoca

Kad ostanes sam,potpuno sam
kad sve ladje tonu
kad ne vidis vrh i nisi na tronu…
Kad si dole duboko
u smrtnoj tami,hladnoci,
kojom hraniti se hranom!?
Kad si ostavljen,odbacen i sam…
kad nema nikog ruku da ti pruzi
i nemam kome ja da je dam.
Kuda tad’?
Kad osecas samo bol,jad,
kad pocnes da mrzis samog sebe,
kad udaras u zidove i nema vise coska da se sklonis,
kada bi da izadjes iz sopstvene koze..
Da li se to moze?
Bar na minut,sekund,tren…
Kako biti smiren,svoj?
Kako ostati covek a samo si broj?
Kako ostati svoj,ostati jak…
Kada si sam a okolo samo hladnoca,bol,tama i mrak..
Ja ne znam…zna li neko..?
i da zna..
Ali nema nikoga.
Niko ne moze osetiti ovaj bol,
cuti razarajuci krik,
koji svom svojom snagom uznemirava i mrtve duse.
Kad’ gradovi se ruse,
kad’ padovi postaju navika..
Postoji li razlika,da li disem ili ne?
Da l’ sam nista il’ sam sve?
Ne neznam..
suprotne opcije dve..
Na kraju,ne znam nista,znajuci sve!
Da li izlaz postoji?
Da li vreme izbrojava poslednje sate il’ stoji.
Milion pitanja a odgovor ni jedan
I ponovo-da li je zivot vredan?
Da ili ne?
Kuda sada?
Gde?

Ja nosim crno

Ja nosim crno,od smrti jace,
ja volim noc,bisere placem.
Ja vodim ljubav sa svojom tugom,
ja zovem Mesec najboljim drugom.
Ja pevam vrisak,tezi od stida,
ja sanjam Tebe,pogledom skidam.
Ja bacam ljubav k’o da je kamen,
ja palim vatru i njen sam plamen.
Ja trazim pravdu samo od Boga,
nek sudi snagom imena moga.
Ja znam za poraz,
klanjam se Nebu.
ja volim suze,Andjela pesmu.
Ja krijem oci,
kad  Sunce blista,
ja pijem vino,krv samog Hrista!

Tajna

Okamenjeno sadasnjicom,
tom skupinom krika,boja,lepote i reci. Uiviceno iscekivanjem,kao necim svetim,kao ono sto se zna a ne izgovara se. Vrtovi najdivniji . . vrtovi ti, pruzaju se svuda gde svetlosna nit sama moze da se proteze. Kakav skup tih divnih boja..kad ih vidim samo..Kada bi trebala jednu da izdvojim,ne bih mogla. A i ne bih htela, jer izdvojiti jednu nit,cini mi se,razbilo bi svu caroliju.
Te boje,istina i realnost..
te boje,zelje i zudnja samo..a tako puno i tako mnogo..
A drugom nekom,sve to nista je i prazno,sve to suplje i krec samo..Ne,nije to tako jer ta ziva dusa bez lepote i siromasnog duha je stvorena.Ne,nije!Vec samo zato sto,taj delic sveta,nije njen,ne poseduje je ona..Pa zato i samo zato je slepa pred svim tim svetlosnim opstancima,obojenim minutima snova.
A moram vam reci,na svetu ih je mnogo i nisu sve tako carobne.Ima i onih crnih,sumornih,mirisa okrutnih,ociju zadimnjenih.. nalik aromi zapaljenih kostiju.
Svako ih ima,neko ovakve,neko onakve,i svaka je nalik zivotu kakav zivimo.Cini mi se ponekad da su one odraz u ogledalu nase sadasnjice,izdah nasem dahu,glas nasoj pesmi. Tako su stvarne i tako nestvarne u trenutku.. u dahu.. otkrivene..
One su svuda.. u svemu..one su sve!

Zvuk

Ponekad pomislim da svaki zvuk dok putuje prelama se u hiljadu nijansi i tonova..Zauzima svoje mesto u vremenu,dostize predele koje ne mozemo ni da zamislimo,i nema granice..Iako mislimo da je sacinjena u prostoru,tonu i vremenu,zvuk nastavlja da plovi kroz bezgranicna prostranstva mimo naseg zapazanja.U najvecoj diskreciji,zavaravajuci sve oko sebe-on postoji! Iz sopstvene senke zivi,uz stvari,dogadjaje i sve sto mozemo zapaziti svuda oko nas.Takodje zivi u proslosti kao i buducnosti,ne sluteci da ga samo sadasnjost pokrece i stvara.Gledajuci neki odredjen predmet mozemo cuti zvukove koji se ne cuju.Nazivam ih zvuk proslosti.Takodje pri pomisli na nase zelje i mastanja,,ponovo mozemo cuti zvuke koje niko osim nas ne cuje.Nezivam ih-zvkovi buducnosti..
Dok sedim u tisini,pronalazeci osecanja,laganim dodirom osecam zvuk sadasnjosti.

Pomalo je mozda i neprijatan.Pocinje da prati svaki moj pokret i ne napusta me.Zelela bi' da ga nema,ali ga ne mogu oterati.Obuzima moje telo,cak dopire mnogo dublje i cini mi se-tako je nepobediv. Ne mogu se boriti i pustam ga da vlada,ali...cujem samo jecaj.

ljubav i gordost

Znas,
Covek uvek moze da bira,a taj izbor ne mora uvek da bude ispravan.Skloni smo tome da gresimo na ovaj ili onaj nacin.
A zasto sam ja izdvojila tebe iz prosto receno mase momaka koji zale da budu sa mnom? Ne, nisam ja bogom dana,ne zivim bezbrizno pod staklenim zvonom,ne kupam se u medu i mleku. To je samo cinjenica,realno,onako kako jeste. A tek cu da zablistam u punom sjaju,kad se teska vrata zamnom zatvore i osetim miris slobode. Bila sam spremna da sebe dam nesebicno i bez rezerve,bez ostatka.Mozda toga nisi bio svestan,ali ja jesam,svakog momenta,veruj mi,pre nego sto jednostavno samo kazem kraj i pustim te..Pustim te da tragas, da lutas,da zivot ti ispune neki nebitni ljudi,da provedes vreme sa devojkama za jednu noc,sat vremena.I sta onda? Sta kada te zeljja nazad meni dovede..Ja cu samo reci-kasno je.Mozda cu te ipak jos voleti ali mi ponos nece dozvoliti da mi se priblizis i dirnes tamo gde sam najslabija.A ponos ume da bude od svega jaci.To zapamti dobro. ako uopste znas sta znaci ta rec ili je to za tebe jos jedna obicna rec koju si cuo usput i slucajno. Ti ne mozes da zadas nizak udarac,jer odavno si previse pao dole i sam si,da,potpuno sam.Nazalost,ti to ne vidis,a sve ovo sto ti pisem,samo ti pomazem i pruzam ti ruku,jer u tome i jeste covekova velicina.Vidi,ja ne lazem,pogotovo ne one ljude koje poznajem ili sam poznavala.Ne lazem i al’ bacam na gomilu sve ono sto ne valja i nije dobro po mene.Da, bacam na djubriste i guram na dno.A da li je tebe uopste i potrebno gurnuti,kad si vec to ucinio sam.Posatao jos samo jedan vise u nizu koji gaze po samom mulju i prljavstini.Da li si se to samo sapleo o svoje sopstvene noge,ne znajici kuda i kako..a mogli smo sve.Mozda si mogao i nemoguce,da ostvaris neostvarivo,da dodirnes nedodirljivo.Na sam vrh,tron.Ja cu dostici,malo mi treba,ali bez tebe.Tron nije za maloumne i slabe i ti mu ne pripadas..Istina boli,bas okrutno izvini…Malo se salim,imam ja nesto malo srca za takve kao sto si ti..budalo..Opet malo sale nezrelo deriste praznoglavo.Eto, uspeo si i da me nasmejes svojom gluposcu.A i glupost je dar od boga,samo moras da naucis da je delis sa sebi slicnima,da zivis sa njom.Ja to razumem u potpunosti cak do perfekcije,saosecam i zalim.Pazi-kada smo vec kod utvrdjenog cinjenicnog stanja dasi glup,onda imam jedan savet za tebe-cuvaj svoju glupos sa neizmerno visokim postovanjem i verom,da ces jednog dana progledati nekim novim ocima i sagledati stvari i postupke iz neke druge perspektive..

covek i smrt

Covek potice iz kosmickog semena zivota. Ceo materijal licnih tajni i vrlina, odmah po rodjenju sa sobom donosi na svet.Kao neko ko je, bez zelje i volje svoje, bacen u reku vremena,pored zivota u  sebi uzgaja i smrt.U zivot ulazi s’ puno bola i suza samo jednom i samo jednom izlazi iz njega. Sva su dobra u njemu; i sreca i nada i bogatstvo. Na putu saznanja, prema svojim mogucnostima i potrebama pozuruje prirodu u njenom dijalekticnom toku. Tera je, naucnim sredstvima, brze i otvorenije da se iskazuje. Tim postupcima ubrzavajuci prirodni tok stvari, ubrzava zivot ali i smrt. Gde god da krene pored njega koraca i ona. U odmeravanju snaga izmedju njega i smrti,uvek pobedjuje smrt.

 Na strani njenoj je vreme,truli zadah buducnosti,nistavilo. Pa ipak,covek je jos jedino smrtno bice koje dok zivi smrt odlaze ubijajuci je svesno vlastitim zivotom. S’ police, vremena kad mu je najteze,luksuzne znakove postojanja,u svakom trenutku,znalacki dohvata. Strepi nad njima kao leptir nad ruzama,cas leluja,cas lebdi. Pomocu tih znakova iz casa u cas,u sebi i izvan sebe,gustinu smrti meri.

Sve je covek,u zanosu dokucio,prozreo u vremenu,samo smrt svoju nije. Sve je u nadahnucu nadigrao,nadmudrio,samo smrt svoju nije. Sve je odlucno i smelo savladao,,sebi podcinio,samo smrt svoju nije.Ona mu je bila i ostala daleka i nepoznata tajna i visoka nesavladiva prepreka.

Ja..

Ja nisam osoba koju vole,
ja nisam osoba kojom se dice,
ja ne pisem vam pesme i

ne pisem vam price..

Ne ja ne znam da mastam
niti bajke da pisem,
sve je to istina u svetu nekom tisem.

Ja ne izmisljam,ne sanjam,
ja jednostavno znam,
zivot pise mojom rukom
nekad ranjiv,nekad sam..

On neumorno pise
a ja ga svojim korakom pratim,
i veoma cesto zelim

na pocetak price da se vratim