Translate

понедељак, 4. јун 2018.

Gde smo mi, gde smo to zapeli..

Gde smo mi?!

Krenem pa stanem,
Želim pa odustanem,
Pokušam ali posustanem...
U krugu se vrtim kad god ustanem.

Hoću te, a neću,
Mrzim te, i ostaću sama,
I opet ti želim sreću.

Volim te, ali ne mogu da zaboravim,
A pored tebe, čini mi se ne starim.
Stalno se pitam,
Šta hoćeš, štašta želiš..?
Ali onda se setim da životne znaš da deliš.

Stalno sam tebe stavljala na prvo mesto,
Umesto sebe...
Još strašnije je što sam to činila često
Zanemarila svoje potrebe..
Kao opijena sam ceo život kretala kad tebi..
Ništa mi nije bilo bitno, niti bitnije..
Dok ljubav iskorišćava samo duše sitnije..

Nisam verovala da možeš da iskoristiš moja osećanja,
Ali sve je bilo jasno videlo se kao usred svitanja.

Samo ja nisam videla to!

Ubiti toliku ljubav,
Previše boli, previše žalosno..

I umesto Zvezda stigli smo na dno.

Previše ljubavi prati i previše bola,
Premalo poštovanja, teška škola..

Ne može da ne boli i osmeh svesve da reši,
Ne postoji više onaj ko je ispravan, niti onaj ko greši..
Ne postoji uteha, niti neko ili nešto što može da me uteši..

A čovek nekako bol promeni,
duša se sledi a srce skameni...
Kako god bilo, još uvek si u meni
otkinucu krilo ali još si u svakoj pori, svakoj veni...

Dokle smo stigli, gde smo stali, da li postojimo ili smo nestali?!
5