covek i smrt

Covek potice iz kosmickog semena zivota. Ceo materijal licnih tajni i vrlina, odmah po rodjenju sa sobom donosi na svet.Kao neko ko je, bez zelje i volje svoje, bacen u reku vremena,pored zivota u  sebi uzgaja i smrt.U zivot ulazi s’ puno bola i suza samo jednom i samo jednom izlazi iz njega. Sva su dobra u njemu; i sreca i nada i bogatstvo. Na putu saznanja, prema svojim mogucnostima i potrebama pozuruje prirodu u njenom dijalekticnom toku. Tera je, naucnim sredstvima, brze i otvorenije da se iskazuje. Tim postupcima ubrzavajuci prirodni tok stvari, ubrzava zivot ali i smrt. Gde god da krene pored njega koraca i ona. U odmeravanju snaga izmedju njega i smrti,uvek pobedjuje smrt.

 Na strani njenoj je vreme,truli zadah buducnosti,nistavilo. Pa ipak,covek je jos jedino smrtno bice koje dok zivi smrt odlaze ubijajuci je svesno vlastitim zivotom. S’ police, vremena kad mu je najteze,luksuzne znakove postojanja,u svakom trenutku,znalacki dohvata. Strepi nad njima kao leptir nad ruzama,cas leluja,cas lebdi. Pomocu tih znakova iz casa u cas,u sebi i izvan sebe,gustinu smrti meri.

Sve je covek,u zanosu dokucio,prozreo u vremenu,samo smrt svoju nije. Sve je u nadahnucu nadigrao,nadmudrio,samo smrt svoju nije. Sve je odlucno i smelo savladao,,sebi podcinio,samo smrt svoju nije.Ona mu je bila i ostala daleka i nepoznata tajna i visoka nesavladiva prepreka.